Kada je počelo prikazivanje predstave i kada su se svetla ugasila shvatio sam da sam sam. Oko mene nije bilo nikoga, prazna sedišta. Tokom predstave kada naiđe neka tužna scena od koje mi se srce slama ja plačem i jecam kao dete koje ne dobije lutku. Zatim ubrzo posle tuge obasja me sreća. Naiđe neka scena od koje se valjam od smeha kao da nisam ni plakao, uplašim da ću se upiškiti od smeha. Onda, kada poželim sa nekim da podelim svoje utiske osvrnem se oko sebe ali nema nikoga. Sedišta pored mene su prazna. Sam sam. Sada sam to prevazišao, ili sam jednostavno navikao da idem sam da tako kažem. Naravno nije bilo lako. I dalje idem sam samo to podnosim na drugačiji način ne kao ranije.
Ali kad proživljene trenutke nemaš sa kim da podeliš kao da ih nisi ni proživeo.
Нема коментара:
Постави коментар