Ležim u dnevnoj sobi i čitam omiljenu knjigu. Vrata od kuće su mi otvorena, mnogo je toplo.
Sedim ja kad u jednom trenutku primetim da je svetlo u mojoj spavaćoj sobi upaljeno. Ustajem polako, vučem se. Ulazim u sobu. U tenutku nisam znala šta me je snašlo, sve se odvilo tako brzo.
Naime. U mojoj sobi je bio nepoznati čovek. Stajao je iznad vitrine u kojoj držim novac. Kako je znao tačno gde da gleda? Nije mi jasno! Čeprkao je tako po fiokama i stavljao novac u džep. Stajala sam i nemo zurila u njega. Nisam mogla da verujem. Je li znao da cu večeras biti sama u kuci? Je l' me posmatrao, i gledao de držim novac?
Uzviknula sam: "Hej, ko si ti? Šta tražiš ovde? Zvaću policiju!" Urlala sam na njega. Pokušao je da izađe kroz prozor ali ga je zeznula spuštena roletna. Pošao je prema meni i gurnuo me. Bila sam uplašena, vrištala sam. Bilo je tako jezivo. "Hoce li me ubiti?" prolazilo mi je kroz glavu. "Ko si ti? Šta hoćeš?" vikala sam. Brzo sam ustala i pošla za njim, trčala sam koliko sam mogla, bila sam jako brza što me je začudilo, trčala sam koliko me noge nose. Ali opet, nije bilo dovoljno brzo. Bio je brži od mene.
Brzo sam otišla do kuce i pozvala policiju. Nakon mog kratkog opisa već su znali ko je. Poznati robijaš za sitne krađe. Više u zatvoru nego na slobodi.
Uzeli su mi otiske. Ispitali komšiluk, ali niko ništa nije video.
Ubrzo su ga uhvatili. Vratili mi novac i zarobili ga, ponovo.
Bio je to takav šok za mene. Trajala je čitavu večnost. Pre spavanja proverila sam ulazna vrata i kapiju nekoliko puta, što preporučujem i vama. Ne želite da vam se desi ovo što se meni sinoc desilo.
Coco
Нема коментара:
Постави коментар