Žurba

Ponedeljak.  Jos jedna nedelja u ovoj hladnoj zimi. I pocinje raspust.

Kao po obicaju kasnim u skolu.  Dva minuta do osam je, a meni po ovom ledu treba najmanje deset minuta do skole.

Poslednji put  bacam pogled na tv i vidim da je napolju -21°C. Veoma hladno jutro! Natrontana, umotana u sal i sa kapom navucenom do obrva izlazim iz toplog stana na hladnu i klizavu ulicu. Zima je. I napolju je veoma hladno. Vec pocinjem da smislljam izgovor zasto kasnim. Poslednjih dana cesto kasnim i imam dobre  izgovore. Vec sam navikla, a i profesori  mi veruju i uvek me pustaju  na cas. Ali sada, nista, bas nista mi ne pada na pamet. Zasto? Nisam vise mastovita?

Oko mene je guzva. Svi negde zure. Cekam na prelazu ali kola jure, nikako da mi neko stane. Niko ne vidi da ja opet  kasnim!? Videce oni kad ja uzmem volan u svoje ruke! Po ovoj hladnoci nigde mi se ne izlazi. Idem samo gde moram. Ni u grad vise ne idem. Prelazeci ulicu samo mislim o tome kako sada ne smem da padnem. "Pazi, nemoj da zuris, polako." Pricala sam sebi. "Neces pasti. A i ako se zateturas, izbalansiraces, i neces se slomiti. Pa ipak si ti izvidjac. Snalazjiva si." Dobro je. Presla sam jedan deo puta i jos uvek nisam pala. Ali i dalje kasnim. Sad je jos gore. Cas je vec poceo.

Osam i pet je.  A ja jos uvek nemam nijedan dobar izgovor zbog mog kasnjenja. Pala sam? Ne, necu da baksuziram. Zaglavila mi se brava i nisam mogla da izadjem dok nisu dosli vatrogasci i  razvalili vrata? Ne.

Mada ako imam srece i ako profesorka kasni bice super. A najgore od svega toga je sto danas imam prvog casa kontrolni.  I naravno,  nisam ustala na vreme da se spremim zato sto mi je bilo tesko da ustanem iz toplog kreveta, koji me je dozivao.

Elem.

Nastavljam svoj put.

Prolazim pored kontejnera iz kojih viri djubre. Ispred sebe vidim ploce i ploce leda prekrivene snegom i iako ih prepoznajem,  ja idem po njima. Nadam se da necu pasti. Nisam ja te srece.U  jednom trenutku sam pomislila da cu uspeti, ali ne, okliznula sam se i pala na ledja. Pala sam! Ja nisam snalazljiva, i nisam dobar izvidjac! Samo se nadam da niko nije video. Bio bi to takav blam za mene! Ali,  pored mene je prosao neki stariji covek, po godinama bih rekla da ima 70-ak, i videvsi da sam ja pala samo se nasmejao i nastavio svoj put. Nije mi ni prisao ni pitao me jesam li dobro, niti nesto. Mogla sam  da umrem ovde. Dobro, preterujem, nisam.  "Pasce I on, Videce kako je to kad neko padne.!" Ali ne, on je nastavio sporim hodom, bez uzbudjenja kao da nema leda.  A bas sam mislila da ce da padne pa da se ja njemu malo smejem.

Sada je osam i deset. Ode moj kontrolni. A potrebna mi je petica. Od ovog kontrolnog mi zavisi zakljucna ocena. Hoce li to biti pet ili cetiri. Trudila sam se stvarno ove godine. Nije da nisam. Mada ne moze se reci ni da sam bila bas super. Bilo je i uspona i padova. Ali dobro, idemo dalje.

Sada sam prosla prolaz izmedju dveju zgrada i prosla pored crvenog kioska, koji ima belu kapicu.  Uskoro cu videti skolu.

 Skolsko dvoriste je prazno. Nema nigde nikog. Prekriveno je belim pokrivacem. Vetar duva nanoseci mi na lice sneg. Drvece je prekriveno snegom, I ne vide se njegove divne krosnje.  Nikada dvoriste nije bilo ovako pusto, bezivotno. Kao da skole ne rade. "Ne, nisi ti te srece. Skola je otvorena, i ti i dalje kasnis u skolu. Kontrolni je poceo, i imaces cetiri iz matematike. I neces biti vukovac na kraju godine. Neces dobiti nagradu, niti stipendiju i tvoj posao iz snova, dobice neko drugi, a samo zato sto nisi htela da ustanes na vreme! Ako, tako ti i treba!"

 Sada sam vec na polovini skolskog dvorista. Nema leda, ali ima puno snega. Sneg je preko noci dosta napadao, cak se i zadrzao. Zar ne treba po ovoj hladnoci da objave vanredno stanje i da se skole zatvore? Ne?! Probijajuci se kroz sneg nekako sam dosla do skole.  Taman da udjem  i da  mom putu dodje kraj, zasmetao mi  je snezni brezuljak preko kog sam pokusavala da preletim. I bas kad sam pomislila da je mom padanju danas dosao kraj,  pogresila sam. Opet sam pala. Upala sam u isti onaj brezuljak koji sam malocas pokusavala da preletim. Tako da pad nije bio bolan, kao da sam pala na krevet. Nista opasno. Mnogo bolje od mog prvog danasnjeg pada.  Mada, sada sam sva bela. Moj crni kaput i crna kapa  poprimile su sneg i bila sam sva snezna. Nisam se ni potrudila da ocistim sneg, uletela sam u skolu. Bacivsi pogled jos jednom na sat posla sam stepenicama.

 Osam i petnaest je.

Cas imam u osmici. To je na drugom spratu. Preskacem po dva stepenika dok jurim ka ucionici. Pocela sam opet da smisljam izgovore zasto kasnim, ali mi nista nije padalo na pamet. Svi su bili glupi i povrsni. Onda sam odlucila da kazem onako kako je zaista bilo. Da sam ustala kasno, da sam pala. Zatim da sam ponovo pala ispred skole i da sam zato sva snezna. Videce vec ona sama da sam sva snezna i poverovace mi. Dobra je ona. Kada sam dosla  do osmice, pokucala sam i usla.

Nije bilo moje profesorke i mog odeljenja. Izvinila sam se na upadu i izasla. Iz torbe sam izvadila raspored.  Pogledala sam i videla da danas zapravo nemam prvi cas i da matematiku imam sutra prvog casa. A ne danas! Oh ne! Zasto nisam pogledala raspored pre nego sto sam posla u skolu?  Zasto sam napamet spakovala knjige i otrcala? Sutra cu da navijem sat u sedam, a ne u petnaest do osam. I necu kasniti kao danas. I potrudicu se da ne padnem, opet.

Oh. Hoce li to biti tesko!?






                                                                                                                                                   Coco