Skijanje

Raspust.

Pada sneg.

Dosadno mi je.

Ne znam sta cu sa sobom. Ne uci mi se, mrzi me.

Pada mi jedna ideja na pamet.

…

Obucena u skafander, umotana u sal, kapu, stavila sam cak I kapuljacu, hladno je I veje sneg.. Kacim pancerice za skije, i polako se priblizavam zicari.

Opasno je. Plasim se.

Proslo je 4. godine kako sam zadnji put skijala. Imam cak I polozeno za skijasa.  Nije skijanje nesto komplikovano, niti se moze zaboraviti, samo moras biti uporan i da vezbas. I naravno, najvaznije, ne smes dozvoliti da te nadvlada strah.

Zicara je kao sidro. Dolazim do „prvog brda“ i pokusavam da se oslobodim sidra. Uspela sam, ali se nisam zadrzala na zemlji, padam. Ustajem, malo teze. Oslonila sam se na stapove kako bih ustala.  Namestam skije, zaglavljujem rukavice za stapove i polako pocinjem sa spustom. Za sada je sve u redu, polako se spustam, nema opasnosti. Polako mi se ukrstaju skije, ali ja to nisam primetila ranije kako bih sprecila pad. Uranjam u sneg. Hladan je.  Ustajem i nastavljam svoj spust.

Sneg veje, krpne pahulje prolicu.

Cekam red za zicaru. Kako je sneg sada poceo jos vise da pada, stavljam naocare za skijanje. Crvene su. Stite mi oci, sto je dobro za moje osetljive oci.

Opet sam pala kada sam pokusala da se oslobodim sidra. Ustajem, spremna za novi spust. Sada sam pala samo kada sam pokusala da se zaustavim. To jos moram da naucim, inace ostalo mi ide odlicno.

U glavi cujem neki sapat: “drzi pravac“, „plug, samo plug, nista vise“ , ohrabrivao „ma hajde, mozes ti to, bila si jos manja pa te nije bilo strah“.

Zapravo, nije mene strah, nego se uspanicim kad izgubim kontrolu nad skijama. One ubrzaju i teraju me da padnem kako se ne bih zakucala u nekog, ili nesto.

Savladala sam prvo brdo. Ono je najblaze. Nema puno krivina, niti sneznih brezuljaka. Odlicna je za pocetnike.

Uskoro sam presla i na drugo brdo, koje je malo strmije ali nije opasno. Odavde vidim okolinu. Sve je belo. Sneg je pokrio citav grad. Na ovoj stazi se niko ne zaustavlja, svi idu od treceg brda. To brdo me plasi. Najvece je i najstrmije. Hoce li biti tesko?

Sada pocinjem sa treceg brda.

Oslobadjam se sidra, i stojim, nisam pala. Vicem: „Toooo! Nisam pala!“ Bas kad sam to izgovorila, smandrljala sam se dole i uronila u sneg.

Spustam se sa treceg brda. Prvi put danas. Staza je strmija. Pogled je divan. Vidim ceo grad kao na dlanu. Prelep je. Sve je belo. Sa strane ima puno drveca, sto me plasi. Pa nisam valjda te srece da skrenem sa staze i „poljubim“ drvo?

Ukrstaju mi se skije, pokusavam da izbegnem banderu koja mi je priprecila put i padam. Kada sam pala, nisam se zaustavila, nego su mi se noge prebacile preko glave i okrenula sam se. Sada mi se glava zabila u sneg. Cak sam malo i pojela. Tako mi i treba kad su mi usta otvorena.

Kada osetim da cu da padnem pocnem da vristim. Ne znam zasto, kao da ce mi to pomoci.

Nastavila sam sa skijanjem. Uspela sam da se oslobodim sidra a da ne padnem. Spustam se, penjem, spustam, penjem. Uvezbala sam. Nisam tako losa.

Spustam se poslednji put za danas. Prosla sam pored nekog coveka koji je ucio sina da skija. Rekao mu je: „vidis kako ona ide, prati nju, tako treba da skijas“ bas kad je covek zavrsio svoje izlaganje, pala sam. Nekako mi se koleno pomerilo, pa sam ga zgnjecila. Osecam bol, ali ne toliko jak koji bi me sprecio da nastavim spust. Ustajem i nastavljam put.

Pravim plug, skrecem levo, desno, nanosim sneg sa strane. Osecam se kao neka profesionalna skijasica koju sada na televiziji gleda milion ljudi. Ponosna sam na sebe. Prelazim preko jednog brda, preko drugog, plug, levo, desno, opet plug. Dobra sam.

Padam. Sada sam pala na rame koje mi se izvilo i osecam jak bol. Pokusavam da pomerim rame ali tesko je.

Boli me. 

Zgnjecila sam ga. 

Zaustavljam se. 

Skidam pancerice sa skija, skidam naocare, bacam rukavice u sneg, ponasam se kao malo dete i kukam kako hocu da idem kuci zato sto me mnogo boli rame.

                                                                                                                                                     Coco